Vršnjačko nasilje ne sme biti deo odrastanja – Kako ga sprečiti?

Svako dete ima pravo na bezbrižno odrastanje. Uprkos uvreženom mišljenju da je nasilje među vršnjacima „deo odrastanja”, istina je da nijedno dete ne bi trebalo da doživi nasilje – ni u školi, ni na internetu, ni kod kuće. Vršnjačko nasilje je ozbiljan društveni problem koji ostavlja duboke tragove na detetovu psihičku i fizičku dobrobit, obrazovanje i budućnost.

Nasilje u školama nije ograničeno samo na fizičke obračune – ono se javlja u mnogim oblicima i utiče na decu svakog dana. Zadatak svih nas je da promenimo tu stvarnost.

Šta je vršnjačko nasilje i zašto je ozbiljan problem?

Vršnjačko nasilje podrazumeva ponavljano agresivno ponašanje između dece i mladih koje uključuje neravnotežu moći, bilo da je ona fizička, emocionalna, socijalna ili digitalna. To nije obična svađa među prijateljima. To je ponašanje koje za cilj ima da povredi, ponizi ili izoluje.

Nasilje se može manifestovati kroz udarce, vređanje, zadirkivanje, ogovaranje, isključivanje iz društva, ponižavanje, kao i kroz upotrebu tehnologije – putem uvredljivih poruka, širenja lažnih informacija ili deljenja neprimerenih fotografija bez pristanka.

Ono što vršnjačko nasilje čini posebno opasnim jeste to što se nekada ignoriše, potcenjuje ili pogrešno tumači kao  „normalan deo odrastanja“. Takav stav je štetan i može dovesti do ozbiljnih posledica za sve uključene.

Ko je najčešće pogođen vršnjačkim nasiljem?

Deca koja se percipiraju kao „drugačija” često su u većem riziku. To uključuje decu sa invaliditetom, iz manjinskih etničkih ili verskih grupa, decu drugačije seksualne orijentacije, onu koja dolaze iz siromašnijih porodica, kao i onu koja se ne uklapaju u dominantne norme ponašanja ili izgleda.

Počinioci nasilja nisu nužno „loša deca“, već se često i sama bore sa određenim izazovima – poput problema u porodici, osećaja neprihvaćenosti ili neprepoznatih psiholoških poteškoća. Nekada nasiljem pokušavaju da steknu status u grupi ili prikriju sopstvene nesigurnosti.

U velikom broju slučajeva, i sami nasilnici su nekada bili žrtve nasilja – u porodici, školi ili zajednici. To nas podseća da nijedno dete ne sme biti zaboravljeno – bilo kao žrtva, bilo kao počinilac.

Kratkoročne i dugoročne posledice nasilja

Vršnjačko nasilje ostavlja posledice koje se mogu osećati godinama – ponekad i ceo život. Kratkoročno, deca mogu doživeti strah, anksioznost, nesanicu, gubitak samopouzdanja i motivacije za učenje. Neka deca odbijaju da idu u školu, povlače se iz društva i postaju usamljena.

Dugoročno, žrtve nasilja su pod većim rizikom od depresije, problema u odnosima sa drugim ljudima, pa čak i suicidne misli. Nasilnici, s druge strane, češće imaju problema sa zakonom, razvijaju rizična ponašanja i teže se uklapaju u društvo.

Zato je prevencija nasilja ulaganje u mentalno zdravlje, obrazovanje i budućnost cele zajednice.

Kako prepoznati vršnjačko nasilje?

Vršnjačko nasilje nije uvek lako uočiti. Mnogi slučajevi ostaju neprijavljeni jer se deca plaše osvete, osećaju sramotu ili veruju da im niko neće pomoći. Zato je važno da roditelji, nastavnici i vršnjaci obrate pažnju na sledeće signale:

• nagla promena u ponašanju – povlačenje, izbegavanje škole, razdražljivost
• lošiji uspeh u školi
• fizičke povrede bez jasnog objašnjenja
• izolacija ili gubitak interesovanja za aktivnosti koje je dete ranije volelo
• tajnovitost kada koristi telefon ili računar

Treba da pratimo detetovo raspoloženje i da budemo otvoreni za razgovor – dete nam možda upravo kroz te signale traži pomoć.

Kako sprečiti vršnjačko nasilje?

Važnost edukacije i podizanja svesti

Ključ prevencije je u edukaciji – ne samo dece, već i odraslih. Deca moraju da znaju koja su njihova prava, kako da prepoznaju nasilje i kome mogu da se obrate za pomoć. Isto tako, odrasli moraju da znaju kako da reaguju i pruže podršku.

U školama, prevencija može da uključuje radionice o empatiji, program socijalno-emocionalnog učenja, diskusije o različitostima i vežbe nenasilne komunikacije.

Kada deca od malih nogu uče da poštuju druge, izražavaju emocije na zdrav način i postavljaju granice – raste generacija koja zna kako da gradi bezbedne odnose.

Uloga škole u prevenciji i zaštiti dece

Škola mora biti sigurno i podržavajuće okruženje za svako dete. To znači jasno definisana pravila ponašanja, brzu reakciju na svaku prijavu nasilja, obučene nastavnike i dostupne stručne službe – psiholog, pedagog i drugi.

Primer dobre prakse su škole koje primenjuju „celokupan pristup“ – gde svi akteri (učenici, roditelji, nastavnici, osoblje) zajednički rade na prevenciji i rešavanju nasilja.

Kako roditelji mogu pomoći svom detetu?

Roditelji su prva i najvažnija podrška detetu. Otvoren razgovor, redovno interesovanje za detetove emocije i iskustva, kao i stvaranje atmosfere u kojoj dete zna da može da priča o svojim iskustvima bez straha – ključni su faktori.

Ako sumnjate da je vaše dete izloženo nasilju – slušajte ga bez osuđivanja, izrazite podršku i uključite školu ili stručnjake. Ne zanemarujte ni situacije u kojima je vaše dete potencijalni vršilac nasilja – to je takođe poziv za pomoć.

Digitalna bezbednost i sprečavanje onlajn nasilja

U digitalnom dobu, nasilje je dobilo novi oblik – digitalno nasilje. Ono može biti isto toliko štetno kao i fizičko, a ponekad i nevidljivije. Ugrožava detetovu privatnost, samopouzdanje i osećaj sigurnosti.

Roditelji mogu da pomognu tako što će otvoreno razgovarati sa decom o internetu, postaviti jasna pravila korišćenja tehnologije i pratiti digitalno ponašanje – bez narušavanja poverenja i privatnosti deteta.

Decu treba učiti da ne dele lične podatke, da prijave uznemirujuće poruke i da znaju kome da se obrate ako se osećaju ugroženo.

Šta učiniti ako dete trpi vršnjačko nasilje?

Kako razgovarati sa detetom o nasilju?

Postavljajte pitanja sa empatijom:
„Da li ti se nešto neprijatno dogodilo u školi?“
„Da li imaš nekoga kome veruješ u razredu?“
„Kako se osećaš kada si sa tom osobom?“

Pokažite detetu da ga ne krivite i da ste tu da mu verujete i pomognete. Važno je da zna da nije samo.

Pravni i institucionalni mehanizmi zaštite

U Srbiji postoji jasan zakonski okvir koji štiti decu od nasilja. Svaka škola je dužna da prijavi nasilje i preduzme određene mere. Roditelji mogu da se obrate školi, centru za socijalni rad, Ministarstvu prosvete, pa i Ombudsmanu.

Kada uključiti stručnjake?

Ako primetite da dete pokazuje ozbiljnu uznemirenost, povlačenje u sebe, gubitak apetita ili interesovanja – obavezno se obratite psihologu ili pedagogu. Rana intervencija često pravi razliku.

Zajednički koraci ka sigurnijem detinjstvu

• Samo zajedno možemo stvoriti svet u kojem nijedno dete ne mora da trpi nasilje. To znači:
• aktivno slušanje dece i uvažavanje njihovih iskustava
• edukacija o pravima deteta, toleranciji i nenasilju
• doslednu primenu pravila u školama
• osnaživanje dece da prijave nasilje i podrže jedni druge
• otvorenu saradnju između porodica, škola i zajednice
   

Vršnjačko nasilje nije i ne sme biti deo detinjstva. Svako dete ima pravo da se oseća sigurno, poštovano i voljeno – kod kuće, u školi, na internetu - svuda.

Zaštita dece je odgovornost svih nas. Učinimo to svojim prioritetom – danas.